Točke dodira točke hvatanja

za pristup prostorima

nejasnih oblika enigmatičnih struktura

poput dna materije atomske magle

ili neosvojenih širina

beskonačnosti kozmičke ili ljudske

podudaraju li se zone tame

u osnovnoj razmjeni između misli i materije

i koja je sličnost između osjetilnog pejzaža

i naličja znanja

Znanje ima svoje alate za ulaženje

u čudno i nerazumljivo

mjeri i preuzima

daje znakove nepoznatom

postavlja svoje točke i označuje

u nevidljivom njegove su točke njegove oči

mjehurići prijenosa prema zraku glave

pikule koje se kotrljaju između zamisli i nezamislivog

hvatači izvorne sjene

Fizičko iskustvo viđenja često je odvojeno, a ponekad i suprotno racionalnom mehanizmu pogleda, koji se odnosi na svijet značenja, prevladavajući, i kojega smo zarobljenici. Možemo li gledati, a ne istog časa dati smisao, naziv, razlog, onome što je gledano.

Ili - povezati gledano s nekom referencom, nečim drugim već viđenim. Sve te operacije, ma koliko bile prirodne i spontane, odvajaju se istog trenutka od fizičke, atomske, svjetlosne stvarnosti onoga što nam ispunjava oči. Tako je dio viđenja, suštinski i šutljiv, izbrisan drugim dijelom, koji govori i znači.

Dio vidljivog prostora pretvara se u nevidljivo  u očima koje samo žele izdvojiti značenje. Taj  pomak između viđenja i shvaćanja je područje ove izložbe.

U visini očiju postavljena je kao svojevrsni horizont traka promjenjive svjetlosti, poput šupljine (izreza) u površini, otvora prema naličju prostora. U toj traci pojavljuju se i nestaju tragovi svjetla, u dijalogu sa nevidljivim.

Nevidljivo je višestruko: sadrži ono što ne vidi čitajući pogled, kojemu je draži mentalni prijevod od jezika svjetla, a i ono što ljudsko oko ne može opaziti: gibanje čestica ili valne dužine izvan sunčevog spektra.

Nevidljivo zastire i ono što izmiče pogledu i ono što izmiče prepoznavanju. Kao što projekcija vidljivog zauzima jedan prostor u mislima, i nevidljivo je u odnosu s jednim dijelom svijesti.

Osjetna prisutnost koju doživljavamo bez dokaza. Pitanje neiskazivog.

Pitanja o nevidljivom oduvijek su zanimala slikare.

Naravno, to nije ono isto nevidljivo kojim se bave fizičari, koji nastoje shvatiti principe i strukturu materije u njezinim najmikroskopskijim i najmakroskopskijim razmjerima.

Ne radi se niti o istim razinama misli: dok je istina u fizici uvjetovana razdvajanjem racionalnog suda i subjektivnog doživljaja istraživača, slikarstvo je dijelom iracionalno, utoliko što podrazumijeva odnos između čovjeka i svijeta koji je u povijesti dugo bio mističan, i utoliko što izmiče univerzalnom znanju.

Slika je rezultat specifičnog nevidljivog, koje u subjektivnoj unutrašnjosti slikara povezuje ono što izmiče pogledu s onim što izmiče znanju. Ona je odraz razuma koji je prošao kroz predjele nerazumnog.

Slika je prisutnost, prostor čija je napetost postignunta odnosom između oblika i bezličnog, između vidljivog i nevidljivog, između prepoznatljivog i nepoznatog.

Umjetnik i znanstvenik opažaju ista fizička svojstva vidljivog, ali upotrebljavaju ih drugačije. Fizičar prevodi svoja promatranja na zajednički jezik fizike, dok umjetnik izmišlja uvijek ispočetka vlastiti jezik. Njegov je rječnik izvan riječi, i izvan znanstvenog objašnjenja.

Ipak, jedno ih pitanje povezuje - kako uhvatiti ono što izmiče, naizgled neuhvatljivo?

Ovaj je rad jedan ogranak šireg istraživanja o vidljivom kao primarnom mjestu iskustva, i u negativu, o nevidljivom koje uvjetuje vidljivo. Središnja tema tog istraživanja je svjetlost, i u većini radova stvarna, fizička svjetlost, koja gradi - ili razgrađuje - određeni prostor, koji time postaje likovni prostor.

U nizu radova ovdje prikazanih, radi se na neki način o naličju svjetlosti. Poput pogleda kroz poznatu površinu prema drugim nivoima postojećeg, prema nekoj bezobličnoj sredini ili drugom stanju iste supstance, koju stanovito zračenje otkriva izvan sunčevog spektra, i koje još nije nazvano.

Ispred svake stvari, misao se aktivira i traži pristup. Ali kako pročitati viđeno kad nema poznatog oblika, kako vidjeti izvan slike? Preostaje nam da osjetimo bezoblično, da ispitamo doživljaj i uhvatimo njegove odjeke, prevedemo nejasno u inteligibilno .....cijeli jedan proces, tajno područje prije svjetla, prije riječi.

Il s'agit de remonter vers les racines pour dégager la forme initiale. Ou même, l'élement fondateur, d'avant la forme : d'où commence-t-elle? Comme s'il y avait avant tout un mouvement insaisissable d'où surgira, par une suite de coïncidendces, un principe d'assemblage et de répétition, qui deviendra la nervure d'un être, d'un espace. Mais avant de devenir il n'est que dessin, que sens de propagation. Ou bien seulement la pensée d'un sens.

Par exemple: d'une ligne deux, toujours sous le même angle, un dédoublement symétrique, constant, rassurant. Pourtant, d'imperceptibles décalages induisent la déviation. Pourtant, certaines lignes s'arrêttent à l'instant imprévu. Comme s'il y avait une résistance dans cet air originaire. Du coup, ce qui allait remplir régulièrement l'espace devient incertain. D'un principe régulier pousse chose irrégulière, dont jamais d'avance on ne saura la forme.

Avant la forme, il y a l'esquisse de son projet. Elle annonce comment une impulsion traversera l'étendue informe. Comment cet informe se verra structuré par le courant à venir. De quelle manière un sens pénétrera un milieu indifférencié. Et comment ce qui était rien deviendra quelque chose.

Les ramifications ressemblent à une telle esquisse.

On ne peut déterminer s'il s'agit du vivant, ou d'une structuration cristalline, minérale. On ne peut savoir non plus si ce n'est qu'une projection mentale d'un secret de matière ou d'un réseau immatériel. Tout ce que l'on sait c'est le caractère expansif de la poussée. On sait aussi que d'ordinaire cette structure interne nous reste invisible. Que d'ordinaire on ne peut extraire seule la forme du mouvement d'un devenir.

Il nous reste de tendre des pièges, des capteurs, qui saisiront un fragment, éclaireront un instant de la structuration. Et ce saisissement la rendrait immobile pour en faire l'objet de contemplation.

Les capteurs - métal, papier, peinture - surfaces sensibles où s'impriment les traces d'une traversée plus vaste aux dimensions innconues. Si ce ne sont les lentilles agrandissantes d'un évenement plus microscopique? Sinon des espèces de filtres dont le rôle serait d'extraire de l'ensemble de courants entremelés dans l'invisible, un seul, celui qui obéit à la contrainte de dédoublement, sous un angle constant.

Toujours est-t-il, quelle qu'en soit la nature, quelles qu'en soient les correspondances, qu'un espace s'ouvre hors la surface, et hors la verticale et l'horizontale que forment le mur et la fenêtre, ou encore l'homme debout et son regard. L'empreinte d'eau ou de lumière révèle le dessin d'un mouvement possible. Il continue son arborescence dans la pensée...